- Gde si?
- U kosmosu...
- Ali kosmos je beskonačan.
- Baš zato.
- Kako možeš da shvatiš nešto što je beskonačno?
-
Ja mogu...
- Ma kako možeš?!
- Lepo... samo se pustiš. Zaboraviš na sve što ti je poznato. Zaboraviš na svaku meru daljine, veličine, vremena, svega i zamisliš...
- Ne
možeš da zamisliš beskonačno!
- Kažem ti, ja mogu. Kada sam bila mala, volela sam da stojim na terasi noću. Iznad mene je bilo samo otvoreno nebo i milion zvezda. Stajala sam tako dok ne
prestanem da budem svesna svega drugog oko sebe - kuće, ograde, poda, štipaljki... Dok ne ostane samo taj osećaj kosmosa svuda oko mene i onda se uplašim. To je ta beskonačnost. Nju ne možeš
da vidiš, jer ne staje u oči. Možeš samo da je osetiš, ako se dovoljno pustiš.
- Ma jeste, baš je to tako lako.
- Ok. Zamisli neki kosmos. Ne mora da bude beskonačan, ali neka bude ogroman. I zamisli mnogo miliona zvezda. Onda zamisli recimo jednu galaksiju, ovu našu. Zamisli planete i Sunce. Onda
zamisli, ovu našu planetu i gde sve nikad nisi bio na njoj. Onda zamisli sve okeane, mora, šume, planine, dubine i visine, poznate i nepoznate životinje. Na kraju zamisli 8,225,206,975 ljudi na toj planeti. Od svih njih, baš ti i baš ja sedimo baš ovde i pokušavamo da shvatimo beskonačnost.
Tu beskonačnost koja je postala malo manja u trenutku kad si se ti rodio, a onda je opet postala još manja u trenutku kada sam se ja rodila. Opet se smanjila kada smo krenuli u školu, pa opet kad smo krenuli u drugu školu... I tako se smanjivala i smanjivala dok nije postala veličine ovog prostra između nas. Jel možeš sada da zamisliš kosmos i dva zrnca prašine u njemu koja pokušavaju da zamisle beskonašnost?
- Hmmm...
