Predugo je padala kiša... Zapravo, toliko dugo je padala da sam zaboravila na godišnje doba i radost kad dolazi lepo vreme, kako god se ono zvalo - proleće ili leto. Čekanje se odužilo, a ja baš i nisam najstrpljivija osoba na svetu. Nedelja rano ujutru je baš dobar dan da se nešto lepo počne. Dok svi još spavaju, ja konačno ponovo vrtim pedale.
Da se razumemo, ko god je 80ih imao dovoljno godina da odgleda Flashdance, hteo je da vozi onakav bicikl i nosi Nike na mini suknju, možda da đuska, ali nikako da bude varilac. Moj prvi bicikl, tih davnih 80ih nije bio baš takav ali je ličio dovoljno. Drugi bicikl u mom životu, neke 2008. našla sam na terasi stana u koji sam se preselila. Bilo je potrebno dosta truda da se osposobi i vrati u život. Trud se isplatio, ali je bicikl bio pretežak da se nosi uz stepenice. Ovaj treći (treća sreća) je taman kako sam ga želela oduvek.
Ko ne voli da bicikla, ne može da shvati. Ko voli, njemu ne moram mnogo da objašnjavam kakav je osećaj i zašto je dobar. Oni koji bi mnogo voleli, ali nikako da počnu, bolje neka požure. Šta god da se dešava u mom životu i koliko god da je nekad teško za razumeti i svariti, onog trenutka kad sednem na bicikl i krenem, prestaje da bude bitno. Fokus je na stazi i disanju. Ako postoji nešto što me tišti onda vozim brže - ne da bih pobegla, jer ne može se pobeći od sebe, več da bi napor bio veći. Kad je napor veći, sav bes i sva muka izlaze napolje i ostaju negde pored staze u travi. Rano ujutru, nema mnogo ljudi i mogu da vozim brzo bez straha da će neko da istrči neplanirano. A taj osećaj brzine i vetra na licu - neprocenjivo. Naravno, tu je i play lista za jutarnju vožnju, pa ako vidite nekog ko vozi bicikl i pevuši - ta sam!
Jedva čekam da svane novo jutro!
No comments:
Post a Comment