Mnogo pre nego što stvarno dođe, jesen miriše iz daleka. Prvo vetar počne da donosi pramenove dima, a onda za njim i miris pečenih paprika. Onda dođu kiše i prve jutarnje magle. Noću, vazduh postane toliko lak da se sam diše. Tanki oblaci se razvlače tamnim noćnim nebom i otkrivaju zvezde, sjajnije nego pre. Kada miris mokre zemlje počne sve duže da se zadržava, dolazi vreme za duboke džepove i neku drugačiju, sporiju muziku dok se hoda. A onda, kada stvarno dođe jesen, prvo počne da nam hladi vrh nosa. I onda znamo da je svako sledeće sunčano jutro zaslužuje da se zastane i potpuno uživa u njemu.
Povremeno nam se vraćaju slike leta, peščane plaže Lida i Sunca na zalasku - tek toliko da probude nostalgiju. Trudimo se da zadržimo što duže u sećanju onu toplinu peska pod bosim nogama i neke poglede bez reči. Svetlucanje Dunava na poslednjim zracima u sumrak i škripanje slomljenih školjki umesto koraka. Samo za trenutak... a onda opet taj miris pečenih paprika, vrati nas u realnost.
Onda ćemo iz ormana nevoljno izvući jorgan, uz tiho gunđanje da ovo vreme prebrzo ide i da je pre samo nekoliko dana bilo leto... Počećemo da primećujemo neko potpuno žuto drvo. Možda ćemo i zastati na trenutak i pomisliti kako bi bilo lepo tu sliku podeliti sa nekim, jer to žuto lišće je žuto kao ni jedne jeseni do sada... Malo po malo, shvatićemo da i ta jesen ima svoje momente koji nas čine srećnim.
No comments:
Post a Comment