Noć je u Gradu u kom nikada pre nisam bila noću. Pada kiša. Na trenutke se stiša pa onda opet pojača. Sedim u hotelskoj sobi u ulici kojom sam prošla mnogo puta. Gledam raskrsnicu na kojoj sam mnogo puta stajala na semaforu. Gledam je iz sasvim drugačije perspektive. Ljudi trče po kiši. Neki su bosi, jer toliko vode teče ulicom da je svejedno. Ušuškan iza velikih krošnji drveća, moj pogled dopire samo do vrha ulice preko puta. Kolona automobila i autobusa gradskog prevoza mili kroz kišnu noć.
Hotel je na raskrsnici na kojoj se nalaze još četiri hotela. Za ovaj levo preko puta znam odavno i uvek sam mislila da ću biti u njemu nekad. Za ostala tri nisam znala. Sada znam zato što ih posmatram iz drugog ugla. Taj drugi ugao mnogo menja stvari. Razmišljam o tome koliko stvari mi je promaklo jer ih nisam sagledala iz drugog ugla. Po nekad to nije sasvim moguće. Kao sada...
Na terasi preko puta stoji devojka i vodi telefonski razgovor. Razgovor traje dugo. Ona se šeta po maloj terasi i maše rukom dok nešto žustro objašnjava. Sve ostale terase sa te strane su prazne. Možda bi i njoj bilo lakše kada bi mogla da vidi stvari iz drugog ugla.
Kiša se ponovo stišava na kratko. Grupa turista prelazi ulicu preko puta i skoro svi su bosi. Gledam njihove siluete ispod uličnih svetiljki dok gacaju po reci koja se sliva niz ulicu. Ne smeta im i veseli su. Čudan je taj osećaj nepoznato poznatog grada. Kao kad je sve tu ali nešto nedostaje.
Skoro kao Claire Tourneur u Wendersovom Until the End of the World.
No comments:
Post a Comment