Zrnca prašine

- Gde si?
- U kosmosu...
- Ali kosmos je beskonačan.
- Baš zato.
- Kako možeš da shvatiš nešto što je beskonačno?
- Ja mogu...
- Ma kako možeš?!
- Lepo... samo se pustiš. Zaboraviš na sve što ti je poznato. Zaboraviš na svaku meru daljine, veličine, vremena, svega i zamisliš...
- Ne možeš da zamisliš beskonačno!
- Kažem ti, ja mogu. Kada sam bila mala, volela sam da stojim na terasi noću. Iznad mene je bilo samo otvoreno nebo i milion zvezda. Stajala sam tako dok ne prestanem da budem svesna svega drugog oko sebe - kuće, ograde, poda, štipaljki... Dok ne ostane samo taj osećaj kosmosa svuda oko mene i onda se uplašim. To je ta beskonačnost. Nju ne možeš da vidiš, jer ne staje u oči. Možeš samo da je osetiš, ako se dovoljno pustiš.
- Ma jeste, baš je to tako lako.

- Ok. Zamisli neki kosmos. Ne mora da bude beskonačan, ali neka bude ogroman. I zamisli mnogo miliona zvezda. Onda zamisli recimo jednu galaksiju, ovu našu. Zamisli planete i Sunce. Onda

zamisli, ovu našu planetu i gde sve nikad nisi bio na njoj. Onda zamisli sve okeane, mora, šume, planine, dubine i visine, poznate i nepoznate životinje. Na kraju zamisli 8,225,206,975 ljudi na toj planeti. Od svih njih, baš ti i baš ja sedimo baš ovde i pokušavamo da shvatimo beskonačnost.

Tu beskonačnost koja je postala malo manja u trenutku kad si se ti rodio, a onda je opet postala još manja u trenutku kada sam se ja rodila. Opet se smanjila kada smo krenuli u školu, pa opet kad smo krenuli u drugu školu... I tako se smanjivala i smanjivala dok nije postala veličine ovog prostra između nas. Jel možeš sada da zamisliš kosmos i dva zrnca prašine u njemu koja pokušavaju da zamisle beskonašnost?

- Hmmm...

Somewhere along the way...

"Tell me somethin', girl

Are you happy in this modern world?

Or do you need more?

Is there somethin' else you're searchin' for?..."

Noć je u Gradu u kom nikada pre nisam bila noću. Pada kiša. Na trenutke se stiša pa onda opet pojača. Sedim u hotelskoj sobi u ulici kojom sam prošla mnogo puta. Gledam raskrsnicu na kojoj sam mnogo puta stajala na semaforu. Gledam je iz sasvim drugačije perspektive. Ljudi trče po kiši. Neki su bosi, jer toliko vode teče ulicom da je svejedno. Ušuškan iza velikih krošnji drveća, moj pogled dopire samo do vrha ulice preko puta. Kolona automobila i autobusa gradskog prevoza mili kroz kišnu noć.

Hotel je na raskrsnici na kojoj se nalaze još četiri hotela. Za ovaj levo preko puta znam odavno i uvek sam mislila da ću biti u njemu nekad. Za ostala tri nisam znala. Sada znam zato što ih posmatram iz drugog ugla. Taj drugi ugao mnogo menja stvari. Razmišljam o tome koliko stvari mi je promaklo jer ih nisam sagledala iz drugog ugla. Po nekad to nije sasvim moguće. Kao sada...

Na terasi preko puta stoji devojka i vodi telefonski razgovor. Razgovor traje dugo. Ona se šeta po maloj terasi i maše rukom dok nešto žustro objašnjava. Sve ostale terase sa te strane su prazne. Možda bi i njoj bilo lakše kada bi mogla da vidi stvari iz drugog ugla.

Kiša se ponovo stišava na kratko. Grupa turista prelazi ulicu preko puta i skoro svi su bosi. Gledam njihove siluete ispod uličnih svetiljki dok gacaju po reci koja se sliva niz ulicu. Ne smeta im i veseli su. Čudan je taj osećaj nepoznato poznatog grada. Kao kad je sve tu ali nešto nedostaje.

Skoro kao Claire Tourneur u Wendersovom Until the End of the World.

Kako dolazi jesen...

Mnogo pre nego što stvarno dođe, jesen miriše iz daleka. Prvo vetar počne da donosi pramenove dima, a onda za njim i miris pečenih paprika. Onda dođu kiše i prve jutarnje magle. Noću, vazduh postane toliko lak da se sam diše. Tanki oblaci se razvlače tamnim noćnim nebom i otkrivaju zvezde, sjajnije nego pre. Kada miris mokre zemlje počne sve duže da se zadržava, dolazi vreme za duboke džepove i neku drugačiju, sporiju muziku dok se hoda. A onda, kada stvarno dođe jesen, prvo počne da nam hladi vrh nosa. I onda znamo da je svako sledeće sunčano jutro zaslužuje da se zastane i potpuno uživa u njemu.

Povremeno nam se vraćaju slike leta, peščane plaže Lida i Sunca na zalasku - tek toliko da probude nostalgiju. Trudimo se da zadržimo što duže u sećanju onu toplinu peska pod bosim nogama i neke poglede bez reči. Svetlucanje Dunava na poslednjim zracima u sumrak i škripanje slomljenih školjki umesto koraka. Samo za trenutak... a onda opet taj miris pečenih paprika, vrati nas u realnost.

Onda ćemo iz ormana nevoljno izvući jorgan, uz tiho gunđanje da ovo vreme prebrzo ide i da je pre samo nekoliko dana bilo leto... Počećemo da primećujemo neko potpuno žuto drvo. Možda ćemo i zastati na trenutak i pomisliti kako bi bilo lepo tu sliku podeliti sa nekim, jer to žuto lišće je žuto kao ni jedne jeseni do sada... Malo po malo, shvatićemo da i ta jesen ima svoje momente koji nas čine srećnim.

Jutro će promeniti sve

Predugo je padala kiša... Zapravo, toliko dugo je padala da sam zaboravila na godišnje doba i radost kad dolazi lepo vreme, kako god se ono zvalo - proleće ili leto. Čekanje se odužilo, a ja baš i nisam najstrpljivija osoba na svetu. Nedelja rano ujutru je baš dobar dan da se nešto lepo počne. Dok svi još spavaju, ja konačno ponovo vrtim pedale.

Da se razumemo, ko god je 80ih imao dovoljno godina da odgleda Flashdance, hteo je da vozi onakav bicikl i nosi Nike na mini suknju, možda da đuska, ali nikako da bude varilac. Moj prvi bicikl, tih davnih 80ih nije bio baš takav ali je ličio dovoljno. Drugi bicikl u mom životu, neke 2008. našla sam na terasi stana u koji sam se preselila. Bilo je potrebno dosta truda da se osposobi i vrati u život. Trud se isplatio, ali je bicikl bio pretežak da se nosi uz stepenice. Ovaj treći (treća sreća) je taman kako sam ga želela oduvek.

Ko ne voli da bicikla, ne može da shvati. Ko voli, njemu ne moram  mnogo da objašnjavam kakav je osećaj i zašto je dobar. Oni koji bi mnogo voleli, ali nikako da počnu, bolje neka požure. Šta god da se dešava u mom životu i koliko god da je nekad teško za razumeti i svariti, onog trenutka kad sednem na bicikl i krenem, prestaje da bude bitno. Fokus je na stazi i disanju. Ako postoji nešto što me tišti onda vozim brže - ne da bih pobegla, jer ne može se pobeći od sebe, več da bi napor bio veći. Kad je napor veći, sav bes i sva muka izlaze napolje i ostaju negde pored staze u travi. Rano ujutru, nema mnogo ljudi i mogu da vozim brzo bez straha da će neko da istrči neplanirano. A taj osećaj brzine i vetra na licu - neprocenjivo. Naravno, tu je i play lista za jutarnju vožnju, pa ako vidite nekog ko vozi bicikl i pevuši - ta sam!

Jedva čekam da svane novo jutro!

Bad choices

True Love Will Never Fade

Kenet Vajt - Kuća plime i oseke

"Postoji nešto kao osnovni ton, izgovoren, odsviran ili napisan, koji možemo da čujemo bilo gde na svetu. Kad se jednom nađemo na njegoj talasnoj dužini, shvatamo da je veliki deo onog što nazivamo "kulturom" od malog značaja, da ne kažem bezvredno i da zvuči šuplje. Možda se čitava stvarna kultura zasniva u tom osnovnom tonu i gradi iz jedne osnovne dimenzije, koja u sebi nosi uživanje u najprostijem..." 

Rupi Kaur - Milk and Honey

Shhhh....

Every Day